Зграда Српске академије наука и уметности пројектована је 1912. године. Његови аутори су архитекте Андра Стевановић и Драгутин Ђорђевић којима ово није био једини заједнички рад. До почетка Првог светског рата градња је само започета, а а онда је рат прекинуо градњу овог као и више других значајних и монументалних здања у Београду. Зграда у Кнез-Михаиловој 35 завршена је тек 1924. године и била је у том тренутку једна од највећих у овој улици.
Врхунски резултати Миланковића условили су велики број признања, првенствено из научних кругова. После само 11 година научног рада, 7. Марта 1920. године изабран је за дописног члана Српске краљевске академије. те године завршио је и рад на Математичкој теорији топлотних појава проузрокованих сунчевим зрачењем. То је била преломна година за Миланковићев научни рад.
За редовног члана Српске краљевске академије промовисан је 6. Марта 1924. године. Након того признања се потпуно развио као научна личност, формирао свој домен истраживачког деловања и свом силином интелектуалног ума упустио се у решавање проблема леденог доба.
На другом скупу Академије природних наука, од 23.5.1946. године конституисан је Научни савет Математичког института и потврђен избор академика Антона Билимовића за првог управника, а дописног члана САН Радивоја Кашанина за секретара Института. Међу првим члановима Првог Нуачног савет био је и академик Милутин Миланковић.
Милутин Миланковић је 22. марта 1948. године избран за потпредседника Српске Академије Наука, а томе ме писмено обавештен 25. марта 1948. године. Честитку о новом избору и поверењу потписао је претседник САН Александар Белић.
Хонорарни директор Астрономске опсерваторије САН у Београду Милутин МИланковић постаје 1948. године, а по решењу број 147 од 27. јануара 1951. године постављен је за директора Астрономске опсерваторије САН у Београду а које је потписао претседник САН Александар Белић.
