За осведочену подршку аустриској војсци у турско-аустријским ратовима, аустроугарски цар, 1706. године, дарива Србима нове привилегије, а исте године даје српском Патријарху Чарнојевићу и његовим потомцима државно добро: села Даљ, Борово и Бело Брдо, у власништво. Даљ је тада поста један од центара Срба северно од Саве и Дунава.
Миланкови потомци, који се по њему назваше Миланковићима, живели су у Даљу два и по века. То време је изродило десет генерација даљских Миланковића. Родоначелник ове чувене породице био је млад, способан и храбар човек. Бавио се сточарством, трговином коњима и другом стоком, што му је омогућило да се брзо скући у даљском атару. Његови бројни потомци су, по занимањима којима су се бавили, по успонима и падовима у вођењу послова, по местима где су се школовали и радили, карактеристични представници српског грађанства у Хабсбуршкој монархији своје епохе.
Милан Миланковић отац Милутина, оженио се, 1878. године, Јелисаветом мајком Милутина, девојком из угледне српске породице Муачевић. већ наредне године добили су близанце – Милену и Милутина, потом још петоро деце: Љубишу, Владана, Војислава, Видосаву и Богдана.
