Насељавање Даља завршено је за време Стевана Стратимировића, митрополита карловачког, па је то место добило облик који се више није осетно мењао. Становници Даља довршише, 1799. године, цркву светог Димитрија, чија изградња је почела 1715. године. Црква спада међу величанствене споменике српског познобарокног градитељства и једна је од најлепших српских цркава аустроугарске монархије.
Родну кућу Милутина Миланковића, „очински дом“, купио је његов деда Антоније и у њој отворио трговину мануфактурне робе. Када је Милан постао пунолетан, фирма је добила име „Миланковић и син.“
Кућа и економија Милана Миланковића функционисала је као веома добро уређена фирма, а породица је живела грађанским стилом живота. Кућуа је у то време највећу у Даљу, с прекрасним
баштенским павиљоном и двориштем које је излазило на Дунав. Живот у кући текао је мирно, по утврђеном старом реду и обичају. Мајка се бринула о својој деци и њиховој послузи, а старамајка је надзирала све што се у кући дешавало.
