Након анексије Босне и Херцеговине од стране Аустрије, првог октобра 1909. године Милутин Миланковић напушта Беч. Попут бројних српских интелектуалаца из расејања, ношен дубоким патриотизмом, напушта удобан живот, успешан и финансијски веома уносан посао грађевинског инжењера у Бечу, те долази у Београд за професора на универзитету чије је седиште било у Капетан Мишином здању.
Првих неколико година по доласку на Београдски универзитет Миланковић је углавном посветио предавањима на катедри примењене математике. Уз њих, написао је и објавио известан број радова који су, како каже, проистекли из његових предавања.
Уговор о заснивању радног односа на место вандредног професора са Универзитетом у Београду, Миланковић је потписао 21. Октобра 1909. године. У име државе уговор је потписао тадашњи министар просвете и црквених послова Ј.М. Жујовић.
Указ о постављењу Миланковића за професора примењене математике на Филозофском факултету Универзитета у Београду потписао је тадашњи министар просвете Љубомир Стојановић, 9. Септембра 1909. године по старом календару.
Указ Краља Александра Првог о постављењу Милутина Миланковића за редовног професора Универзитета у Београду од 30. марта 1925. године. По наредби министра просвете документ је потписао начелник Иван Димитријевић.
Уверење о повишици плате Миланковићу као вандредном професуру Универзитета у Београду након пет година рада у сталном радном односу, која му се рачуна од 9. Септембра 1914. године. Документ о повишици је потписан 15. маја 1919. године по наредби министар просвете Павла Маринковића.
