Иван Арновљевић је између 1906. и 1910. објавио девет расправа у аустријској и немачкој техничкој периодици, а 1910. докторирао је на Високој техничкој школи у Бечу. Тако је са Милутином Миланковићем нешто раније постао један од првих српских доктора техничких наука. Исте године др Иван Арновљевић је изабран за професора механике на Техничком факултету Универзитета у Београду. Миланковић је одржао са њим комуникацију.
Добро познати и цењени немачки климатолог Владимир Kепен и његов зет геофизичар Алфред Вегенер, први прихватају Миланковићеву криву осунчавања. И од тада успешно сарађују са Милутином Миланковићем кроз научну комуникацију. За Кепенов „Приручник климатологије”, током 1927. године,пише „Математичку теорију климе и астрономску теорију варијације климе”, објављену 1930. године.
Михаило Петровић, Мика Алас и Милутин Миланковић били су дугогодишњи професори математике на Филозофском факултету Београдског универзитета, више од четири деценије. Остали су упамћени не само као врхунски научници и просветитељи, већ и као велики пријатељи.
Као редован посетилац бечких музеја и галерија, Милутин Миланковић ту упознаје познатог српског сликара Пају Јовановића. О успеху Јовановићеве изложбе у Бечу, Миланковић пише: „Колосално његово платно (Битка у Теутобуршкој шуми) начини огромну сензацију и однесе највишу награду, не мање и остале његове слике које је излагао у Уметничком павиљону, а особито његови мајсторски портрети бечких лепотица“. Милутин и Паја су се спријатељили и остали блиски све до Пајине смрти. Иначе Паја Јовановић је насликао, поред осталих портрета и портрет Милутина Миланковића.
Када су у питању проучавање ледених доба Милутин Миланковић, полиматичар и оснивача астрономске теорије ледених доба сарађивао је успешно са астронома Војиславом Мишковићем. Он је био један од главних Миланковићевих сарадника у развоју његове теорије, посебно у вези са сукцесијом глацијалних и међуглацијалних периода на Земљи. Постоји сачувана преписка ова два научника која се одвијала од 1924. до 1952. године, а у њој се налазе и писма, која се тичу истраживања Миланковића и Мишковића у вези са истраживањем Алфреда Вегенера и Владимира Кепена.
У току 1928. године Миланковић успоставља сарадњу с геофизичаром Др Беном Гутенбергом, а зати са њим одржава сталну комуникацију везану за теорију климатскох промена. За Гутенбегов „Приручник геофизике”, пише четири дела: „Положај и кретање Земље у васиони”, „Ротациона кретања земље”, „Секуларна померања полова” и „Астрономска средства за проучавање климе у току историје Земље”.
