На лицитацији за извођење радова на канализацији у Београду посао је добила фирма барона Питела из Беча чијиа је обавеза била да изгради савски колектор. У београду је фирму представљао млади инжењер, доктор техничких наука Милутин Миланковић.
Иако се повратком на Универзитет у Београду, Миланковић посветио научном позиву ипак је чинио и неке изузетке када је у питању грађевинарство. Први пут је то било 1912. године, приликом изградње железничке пруге Ниш – Књажевац. Према пројекту требало је изградити 19 гвоздених мостова од материјала увезеног из иностранства.
Миланковић и његов школски друг Петар Путник, с којим је радио у предузећу барона Питела, а који је требао да изводи радове, уочили су да се у место гвоздених мостова проблем може решити много једноставније и јефтиније, армирано-бетонским мостовима.
Од 1926. године, Команда ваздухопловства почела је изградњу војних аеродрома. Команда ваздухопловства ангажовала је Милутина Миланковића за израду главног пројекта аеродромских хангара армирано-бетонским конструкцијама распона 35-40 метара, за готово сва већа летелишта у држави и за изградњу фабрике авиона (државне радионице) у Краљеву.
Хангар у Новом Београду једини је очувани објекат првог аеродрома „Београд“. Првобитни војно-цивилни аеродромски комплекс подигнут је између 1927. и 1932. године на пустом простору испод Бежанијске косе. По свом значају за развој ваздушног саобраћаја и авијације на нашим просторима представљаo је показатељ техничких и инжењерских достигнућа, остварених у конструкцијама великих распона за смештање и оправку авиона.
Миланковић је извршио преглед бетонских кострукција и статичког прорачуна Народне банке Србије у Београду. Ово је још један доказ да је грађевинарство било његово занимање, али не и његова страст као наука.
